petak , 14 maja 2021
Home / Svijet / Vanredno stanje na francuski i turski način

Vanredno stanje na francuski i turski način

Suština uvođenja vanrednog stanja je u koncentrisanju vlasti u rukama egzekutive kako bi što pre ponovo bilo uspostavljeno normalno funkcionisanje ustavnog sistema, ali smo u slučaju Francuske i Turske ovih dana svedoci velikih razlika u njegovom shvatanju, kaže dr Darko Simović, profesor na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu.

Za razliku od Francuske, u Turskoj je reč o obračunu sa političkim oponentima, kaže Simović, ekspert za ustavno pravo i ljudska prava.

Šest dana posle neuspelog vojnog puča, predsednik Turske Redžep Taip Erdogan proglasio je tromesečno vanredno stanje u zemlji. Šta će ono sve doneti teško je reći pošto su i pre njegovog uvođenja prvo „stradali“ ljudska prava i slobode. Odmah je najavljeno da će privremeno biti suspendovana primena Evropske konvencije o ljudskim pravima. Takođe i da Uprava za verske poslove neće omogućiti sahranu i dženazu za one koji su stradali učestvujući u puču.

U Francuskoj pak koja je zbog najnovijeg masakra u Nici četvrti put produžila trajanje vanrednog stanja i to do kraja januara 2017. godine, moglo bi se reći da je vanredno stanje gotovo neprimetno.

Simović za Sputnjik objašnjava da je suština uvođenja vanrednog stanja u koncentrisanju vlasti u rukama egzekutive, odnosno šefa države ili vlade, i omogućavanje odstupanja od ustavom zajemčenih ljudskih prava. Cilj je, dodaje, što efikasnije i brže prevazilaženja vanrednih okolnosti i uspostavljanje normalnog funkcionisanja ustavnog sistema.

Budući da u takvim okolnostima postoji mogućnost zloupotrebe vlasti, težnja mora biti na što kraćem trajanju vanrednog stanja i na što bržem prevazilaženju vanrednih okolnosti, napominje on.

Samovlašće Ankare i zloupotreba okolnosti

U slučaju Turske, Simović smatra simptomatičnim to što vanredno stanje nije blagovremeno uvedeno.

„Od pokušaja državnog udara do uvođenja vanrednog stanja prošlo je nekoliko dana, iako su se za tako nešto stekli uslovi još samim činom pokušaja nasilne promene vlasti. Imajući u vidu da je u tih nekoliko dana nakon pokušaja državnog udara otpušteno preko 50.000 ljudi, i to iz najrazličitijih sektora države, jasno je da je reč o zloupotrebi vanrednih okolnosti i o sprovođenju samovlašća“, ističe Simović.

Teško je, dodaje on, povezati pokušaj državnog udara sa otpuštanjem oko 36.000 ljudi iz Ministarstva prosvete ili sa smenjivanjem približno 3.000 sudija.

„Očigledno je, dakle, da je iskorišćena prilika da se vlast obračuna sa politički nepodobnim ljudima iz javnog sektora i da se stvori atmosfera nesigurnosti i straha“, kaže Simović.

Zakon o vanrednom stanju, koji je u Turskoj na snazi od 1983. godine, predviđa, između ostalog, ograničenja ili zabranu saobraćaja, okupljanja, kretanja na nekim mestima ili u neko vreme, može se narediti pretresanje lica, vozila i plenidba predmeta koji se smatraju dokaznim materijalom.

Može da bude zabranjeno štampanje i distribucija novina, časopisa i drugog štampanog materijala, i da bude uvedena kontrola svih oblika štampanih i audio-vizuelnih medija.

Zakon, međutim, pre svega otvara put za vladavinu predsedničkim dekretima.

Po oceni Simovića, to nije ništa neuobičajeno za vanredno stanje, jer njegova suština i jeste u koncentrisanju vlasti zarad prevazilaženja vanrednih okolnosti. Međutim, dodaje on, uvek postoji dilema da li će se ta mogućnost koristiti na dobrobit države ili radi ostvarivanja ličnih vlastodržačkih interesa.

„Imajući u vidu dosadašnje događaje jasno je da će vanredno stanje biti samo još jedan u nizu mehanizama za snaženje predsednikove pozicije i za obračun sa političkim oponentima“, izričit je profesor na Kriminalističko-policijskoj akademiji.

On posebno napominje da bi vraćanje smrtne kazne nesumnjivo bio retrogradan proces koji bi Tursku dodatno udaljio od Evrope. Upozorava, takođe, da ukoliko bi smrtna kazna iznova bila predviđena, ona ne bi smela da se primenjuje retroaktivno.

Ukazujući da je Tursku i pre pokušaja državnog udara odlikovalo gušenje medijskih sloboda, profesor Simović smatra da će, sasvim izvesno, takav trend biti još snažniji tokom vanrednog stanja.

Neprimetno vanredno stanje u Francuskoj

Kada je reč o vanrednom stanju u Francuskoj, utisak je potpuno drugačiji, ističe Simović.

Francuska je vanredno stanje uvela novembra prošle godine, posle terorističkog napada u Parizu kada je poginulo 130 ljudi. Posle masakra u Nici, kada je pre nedelju dana u još jednom terorističkom napadu stradalo 84 ljudi, Parlament Francuske je pre dva dana produžio vanredno stanje do kraja januara iduće godine. To je četvrto produženje vanrednog stanja u toj zemlji.

Prethodno, koje je Parlament izglasao 10. maja zbog bezbednosti Evropskog šampionata u fudbalu i biciklističke trke „Tur de Frans“ donelo je sužavanje ovlašćenja policije, utoliko što nije imala pravo da upada u kuće i pretresa ih bez sudskog naloga. Posle najnovijeg masakra u Nici opet joj je to omogućeno. Uz to, policija ima pravo i da odlučuje o kućnom pritvoru po kratkoj proceduri, kao i da pretražuje prtljag i vozila bez prethodnog odobrenja tužilaštva. Predviđene su, takođe, i restrikcije za veća okupljanja.

Po mišljenju Simovića, u slučaju Francuske sasvim je opravdano i legitimno da bezbednosne službe dobiju šira ovlašćenja u odnosu na lična prava pojedinaca da bi se sprečili novi teroristički napadi.

On podseća da je neophodno primenjivati samo one najnužnije mere u pogledu odstupanja od ljudskih prava kako se vanredno stanje ne bi zloupotrebilo. Upravo zbog toga, stiče se utisak da vanredno stanje u Francuskoj neprimetno funkcioniše, ističe Simović.

„I u vanrednom stanju ljudska prava moraju biti ograničena samo u nužnoj i najmanjoj mogućoj meri. Tako uostalom i treba da funkcioniše vanredno stanje u uzornoj demokratskoj državi, ono nikada ne sme da pređe u samovlašće ili arbitrarno vršenje vlasti, kakav je slučaj u Turskoj“, kaže on.

On je, međutim, ukazao da su bili očigledni propusti francuskih bezbednosnih službi kada su dopustile da se na francuski nacionalni praznik desi pravi masakr. Ta činjenica ukazuje na nedovoljnu spremnost Francuske da se bori sa terorističkim napadima i da njene službe bezbednosti moraju biti ozbiljnije reformisane, napominje Simović.

Francuski ministar unutrašnjih poslova Bernar Kaznev priznao je danas da na ulazu u pešačku zonu na šetalištu u Nici, kada je u napadu kamionom tamo ubijeno 84 ljudi, nije bila prisutna nacionalna, već slabije naoružana lokalna policija.

Za razliku od Turske kojoj već stižu upozorenja zbog prekomerne upotrebe represije, vlast u Francuskoj već danima trpi optužbe što je, uprkos vanrednom stanju, bila nedovoljno restriktivna i dozvolila masovna okupljanja na Dan republike.

Izvor: Sputnik

Pročitajte

Naslovne strane turskih novina

Poseta predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana Srbiji i susret s našim predsednikom Aleksandrom Vučićem predstavljaju …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *