OZNA – Informativni portal Republike Srpske Само још једно Вордпресово веб место 
Povezani članci
Gaj Julije CezarGaj Julije Cezar, najslavniji rimski vojskovođa, poznati besednik, političar i pisac rođen je u Rimu 12. ili 13. jula 100. godine pre nove ere, a život je izgubio u atentatu 15. marta 44. godine pre nove ere u rimskom senatu. Znatno je proširio i učvrstio vlast Rimske države. Poticao je iz ugledne patricijske porodice Julijevaca, koji su po legendi vodili poreklo od legendarnog trojanskog junka Eneja. Bio je jedan od najmoćnijih ljudi antičkog sveta. Bio je nećak moćnog rimskog političara, konzula Gaja Marija.
Cezar je bio visokog rasta, mršav, svetle i nežne kože, veoma uredan i pedantan. Bolovao je od čestih glavobolja i epileptičnih napada. Ženio se četiri puta. Sa 15 godina oženio se Kosutijom, zatim Kornelijom, pa Pompejom, dok mu je četvrta zena bila Kalpurnija. Sve su bile ćerke poznatih državnika Rima.
Malo je poznato da su ga neki od njegovih savremenika javno zvali Kraljica, čak ga je i jedan pesnik nazvao cinedeus (pasivni homoseksualac). Iako se četiri puta ženio, Cezar nikada nije osporavao svoju vezu s Nikomedom. Nekoliko puta je za njega intervenisao u Senatu, zbog čega je lično Ciceron opominjao. Njegovi neprijatelji su pričali anegdote i satirične stihove o njegovoj homoseksualnosti, čak su i vojnici posle osvajanja Galicije pevali o vezi Cezara i Nikomeda. Pesnik Katul i opevao Cezarove avanture u dve pesme, zbog kojih se kasnije izvinjavao, a Cezarov nećak, potonji naslednik i car Oktavijan optužio ga je da je usvojen kao naslednik da bi pružao Cezaru seksualne usluge.
Patricijskog porekla Julije Cezar stekao je vrhunsko obrazovanje. Između ostalog Cezar je na Rodosu studirao retoriku i govorio je nekoliko jezika. Kao mladić Cezar je bio nerazvijen i krhke građe, što ga je nagonilo da se bavi fizičkim aktivnostima kako bi razvio svoje telo i bio dostojan svog porekla, jer je porodica Julijevaca bila poznata po visini i raskošnoj građi tela.
Godine 85. p.n.e. Cezar je postao flamen dialis[1]. Kada je Sula postao apsolutni diktator naredio je Cezaru da se razvede od Korenlije, ali Cezar je to odbio i napustio Rim. Priključio se Rimskoj vojsci i otišao u Malu Aziju, gde će imati svoje prvo homoseksualno iskustvo. U Rim se nije vraćao sve do Suline smrti 78. godine p.n.e. U Maloj Aziji istakao se kao hrabar i vešt vojnik i za hrabrost koju je iskazao u operacijama oko Mitilene dobio je prvo priznanje-Corona civica[2].
Posle povratka u Rim Cezar se počeo baviti advokaturom. Ostao je zapamćen kao veliki pobornik protiv korupcije, naročito među političarima, zbog čega je navukao bes mnogih rimskih političara.
Za pontifeksa[3] izabran je 75. godine p.n.e., a zatim i za vojničkog tribuna.
Njegova prva žena Kornelija umrla je na porođaju 69. godine p.n.e. Ubrzo potom umrla je i Cezarova tetka Julija. Cezarovi protivnici kritikovali su ga da je njen sprovod iskoristio da napadne proskripcijske zakone iz Sulinog vremena i time sakupi političke poene. Nakon toga, se oženio Pompejom, unukom diktatora Sule, ali se ubrzo razveo zbog nimalo prijatnih glasina koje su kružile o njoj. Usledio je četvrti brak, 59. godine p.n.e. kada se oženio Kalpurnijom.
Kako nije imao muških naslednika u svojoj oporuci za naslednika je odredio rođaka Oktavijusa, koji će kasnije postati rimski car August.
Godine 59. p.n.e. izabran je za kvestora[4] i odlazi u Španiju. Posle četiri godine vraća se u Rim gde je nastavio da se bavi pravom, ali ne zadugo. Već 65. godine p.n.e. postaje kurulski edil[5]. Jedan od poslova kojima se kao kurulski edil bavio bio je i organizacija igara u Rimskom cirkusu. Cezar nije štedeo novac, lično se zadužujući, organizujući do tada neviđene spektakle u Rimskom cirkusu. Ovo je bilo dovoljno da postane poznat i omiljen kod širokih slojeva rimskog stanovništva, ali i da zapadne u dugove.
Godine 63. p.n.e. postaje pontifex maximus[6]. To mu je omogućilo dobijanje nove kuće Domus Publica i privilegiju da se bavi pitanjima koja se dotiču rimske religije, ali i da reši problem nagomilanih dugova.
Iste godine je zajedno sa Markom Krasom optužen pred senatom za klevetu koju je pokrenuo rimski političar Lucije Sergije Katalina. Petorica Katalininih saradnika i prijatelja osuđeni su na smrt bez suđenja. Zahvaljujući činjenici da je ima veze na visokim položajima Cezar se spasao sigurne smrti.
Godine 62. p.n.e. izabran je pretora[7]. Iste godine razveo se od svoje druge žene Pompeje. Sledeće godine odlazi kao propretor[8] u Španiju gde je vojnim osvajanjima stekao znatno bogatstvo. Kroz godinu dana vraća se u Rim i već sledeće godine sa Pompejom i Krasom sklapa prvi trijumvirat-vladavinu trojice. Cilj ovog sporazuma bio je preuzimanje vlasti u Rimskoj republici iz ruku senata. Pompej je bio najčuveniji rimski general, Kras najbogatiji Rimljanin, a Cezar je posedovao brojne političke veze pa je ovo bilo korisno za sve. Da bi zapečatili savez Pompej se oženio Cezarovom ćerkom jedinicom Julijom.
Trijumvirat je podelio vlast tako da je Cezar preuzeo kontrolu nad Galijom 58. godine p.n.e. U tom trenutku Keltska Galija na severu još uvek je nije bila pod rimskom upravom. Na početku njegove vladavine provincijom galsko pleme Aedui, zatražilo je pomoć od njega kako bi porazilo suparničko pleme Helvete. Ubrzo je započeo Galski rat koji je trajao sedam godina. Ishod rata bila je potpuna pobeda Rimljana i pokoravanje srednje Evrope. Cezar je bio ovenčan slavom ratnika.
Dok je Cezar bio u Galiji njegove pristalice pokušavali su da dominiraju političkim životom u Rimu. To je izazvalo bes Pompeja i Krasa. Sukobi su rezultirali sastankom njih trojice u mestu Luca 56. godine p.n.e. Odlučeno je da Cezar i dalje upravlja Galijom, a da Pompej i Kras ostanu na pozicijama konzula do 55. godine p.n.e., nakon toga bi preuzeli upravljanje nad provincijama. Ali, ovo je samo privremeno smirilo uzavrele srasti. Po dogovoru 55. godine p.n.e. Kras je preuzeo kontrolu nad Sirijom, ali ne zadugo. Ubrzo je poginuo u ratnim sukobima. Potom je na porođaju umrla Cezarova ćerka Julija, Pompejeva žena. Došlo je do zahlađenja odnosa između njih dvojice i sukoba koji su pretili da prerastu i otvoreni i krvav sukob. Bio je to uvod u građanski rat koji će uslediti.
Pompej je zahtevao od Cezara da napusti službu i Galiji, dok je Cezar zahtevao da obojica istovremeno daju ostavke. Ni jedan nije hteo da učini ustupak. Pompej je u Rimu uspeo da zadobije većinu u senatu. Kada je Cezaru istekao petogodišnji rok prokonzula 50. godine p.n.e. pozvan je u Rim. Senat mu je naredio da se pojavi u Rimu a da pre toga raspusti svoju vojsku ili će u suprotnom biti proglašen za neprijateljem Rima. Cezar je znao da će u Rimu biti bespomoćan ukoliko nema imunitet kao konzul, ili ukoliko nema zaleđe koje mu donosi zapovedništvo nad legijama. Cezar je odbio naredbu senata i 10. februara 49. godine p.n.e. prešao reku Rubikon koja je delila Italiju od provincija i bez teškoća krenuo na jug prema Rimu. Kocka je bačena (Alea iacta est!)-glasile su njegove legendarne reči prilikom prelaska reke Rubikona. Bio je to početak građanskog rata.
Mnogi senatori su pobegli iz Rima jer nisu znali da Cezar predvodi svega jednu legiju. Pompej je imao mnogo veću vojsku i Cezar mu je stoga nudio pregovore i mogućnost da obnove savezništvo, ali bez uspeha. Prekretnicu u građanskom ratu donosi bitka kod Farsala 48. godine p.n.e. Cezar je tu pobedio dvostruko veću vojsku i naterao Pompeja da prebegne u Grčku.
Tako je Cezar je postao gospodar Italije. Nakon toga njegove snage zauzele su Španiju. Učvrstivši svoje pozicije u Italiji, Španiji i severnoj Africi krenuo je u poteru za Pompejem. Pobedio ga je 48. godine p.n.e. kod Farsala u Tesaliji. Ali, nije uhvatio Pompeja koji je uspeo da prebegne u Egipat. Cezar se okrenuo Egiptu. Uspeo je da savlada egipatsku vojsku i upravu poveri Kleopatri 47. godine p.n.e. Zatim se posvetio sređivanju prilika u Siriji i Judeji i pobedio pontskog kralja Franka 47. godine p.n.e. Odatle počinje čuvena izreka koju je Cezar uputio senatu-dođoh, videh, pobedih! Iako je ova izreka poznata u latinskoj verziju veni, vini, vici!, ustvari Cezar ju je izgovorio na grčkom-elthon, eidon,enikesa!, koji je bio jezik kojim se služila rimska aristokratija
Vrativši se u Rim porazio je svoje protivnike u Africi Španiji i time je faktički postao apsolutni vladar Rimske imperije. Proglasio je opštu amnestiju, izvršio reformu sudstva, uveo novi tzv. Julijanski kalendar, novi porezni sistem, povećao broj senatora, ublažio propise za dobijanje statusa rimskog građanina…
Pošto je imenovan za doživotnog diktatora, počele su da se šire sumnje da Cezar namerava da iz ličnog interesa ukine Republiku i uspostavi monarhiju. To je izazvalo bes senatora i dovelo do organizovanja zavere protiv njega sa samo jednim ciljem-ubiti Cezara.
Odlučili su da svoj plan sprovedu u vreme martovskih ida, na dan kada se na Cezarov poziv trebao sastati rimski senat.
Prema legendi jedan prorok prorekao je Cezaru da će martovske Ide biti kobne za njega, i da taj dan neće preživeti. Kad je tog jutra sreo proroka, Cezar mu se nasmešio i podrugljivo dobacio: “Eto, stigle su i Ide.” Prorok je Cezaru samo odgovorio: “Tacno, ali još nisu prošle”.
Prethodne noći, Kalpurnija, Cezarova žena, sanjala je da ga drži na svojim rukama, okrvavljenog. I sam uznemiren, Cezar se posavetovao sa prorocima, i dobio nepovoljne odgovore. Stoga će odlučiti da otkaže skup, ali mu je Brut, njegov usvojeni sin, skrenuo pažnju da se Senat po njegovom naređenju već sastao, i da će ovu protivnaredbu shvatiti kao uvredu, nagovorio ga je da ostane pri prvobitnoj nameri.
Postoje i tvrdnje da je Cezar, dok je išao prema tom mestu, primio poruku koja ga je upozoravala na zaveru, ali da zbog gomile ljudi koji su se nalazili oko njega nije uspeo da je pročita. Prema ovoj verziji posle njegove smrti, u stisnutoj šaci je pronađena zgužvana cedulja koja ga je opominjala na zaveru.
Cezar je pred senat izašao oko jedanaest sati ujutru. Već na izlasku iz nosiljke zaverenici su ga opkolili, pod izgovorom da mu u vidu počasnog stroja odaju počast. U tom trenutku prišao mi je, kako je bilo dogovoreno, Atilije Cimber, s molbom da Cezar pomiluje njegovog brata. Kada je Cezar to odbio, Cimber, kao preklinjući ga, ščepao za donji deo njegove haljine i jako povukao. Tada su se umešali i drugi zaverenici. Kaska je tada izvukao nož i zabio ga Cezaru u rame. Dok su se oni borili, jedan od zaverenika zabo mu je nož u slabinu, istovremeno Kasije mu je rasekao lice, a Brut mu je probo butinu. Prepoznavši svog usvojenog sina, Cezar je navodno – kako to pre svega tvrdi Dion Kasije – uzviknuo: “Tu quoque, mi fili” (“Zar i ti, sine Brute”), s druge starne Svetonije tvrdi da je Cezar samo jauknuo bez reči.
Kad je shvatio da nema svrhe da se brani, Cezar je prekrio haljinom glavu da bi zaštitio lice. Naime, jednom patriciju je bilo izuzetno važno da crte njegovog lica ostanu netaknute, zbog posmrtnog običaja pravljenja voštane maske pokojnika, koja se u plemićkim porodicama potom postavljala u galeriji predaka.
Obliven krvlju, Cezar se sručio pred kip Pompeja, svog nekadašnjeg protivnika. I tu je, pošto je zadobio dvadeset tri ili trideset pet rana, kako tvrde neki izvori, potpuno iskrvario i izdahnuo.
“A što se tiče Cezarevih ubica”, priča Svetonije, “skoro nijedan neće ga nadživeti više od tri godine niti će umreti prirodnom smrću. Svi su, nakon što su ih osudili, umrli na tragičan način. Jedni u brodolomu, drugi u bitkama; neki su se ubili onim istim nožem kojim su bez ikakve bojazni njega izboli.” I zaista, od njih dvadeset i dvojice za koje se pouzdano zna da su učestvovali u zaveri, svi su umrli naprasnom smrću, i mada se za osmoricu ne zna tačan datum njihove smrti, verovatno je to za većinu bilo pre kraja 43. godine p.n.e. U bici kod Filipa (oktobra 42. g. p.n.e.), poginula su sedmorica zaverenika (jedan je ubijen u samoj bici, jedan je pogubljen, dok su ostala petorica izvršila samoubistvo). Trojica su poginula septembra 31 godine p.n.e. u jednoj bitci.
Gaj Julije Cezar bio je veliki strateg i lukav taktičar. Od njegovog imena Cezar nastala je vladarska titula-kod Rimljana caesar, Italijana cesare, Nemaca kaiser i kod nas car. Kao pisac ostavio je značajan trag u rimskoj književnosti. Jednostavnim i konciznim načinom napisao je memoare o ratovanju u Galiji u sedam tomova- „De bello Gallico“ (Komentari o Galskom ratu) a građanski rat protiv Pompeja opisao je u trotomnom delu „De bello civili“ (Komentari o građanskom ratu). Oba dela pisao je sa apologetskim i političkim tendencijama, da dokaže svoju umešnost u ratovanju i ispravnost svojih političkih postupaka. Uveo je na osnovu sunčane godine novi kalendar koji je po njemu dobio naziv julijanski i koji je i danas u upotrebi među nekim pravoslavnim crkvama-srpskom, ruskom….
K. M.
